Историја Сребренице

Да је простор данашње општине Сребреница од давнина био изузетно занимљив за насељавање показују остаци материјалне  културе из прахисторије (бронзаног и жељезног доба), вишестољетно боравиште Илира на овом простору, а и рани антички долазак римљана.

Први пут Сребреница се спомиње у Дубровачким изворима 1352., а потом 1376 године.

Да је простор данашње општине Сребреница од давнина био изузетно занимљив за насељавање показују остаци материјалне  културе из прахисторије (бронзаног и жељезног доба), вишестољетно боравиште Илира на овом простору, а и рани антички долазак римљана.

Из једног пронађеног натписа у Скеланима, сазнајемо да су  Сребреницу са широм околином насељавали припадници илирског племена Диндара. Ту се наиме спомиње њихов поглавица; принцапс цивитатис Диндариорум. Ово племе спомиње и римски писац Плиније (III,142), који наводи да се састоји од 33 декурије (жупе), по чему се види да је спадало у ред средњих илирских племена.

Експлатација олова и сребра коју су започели Илири били су главна преокупација за долазак римљана у Сребреницу, што је у великој мјери усмјерило даљњи ток историјских дешавања на овом простору. Римљани су првобитно узводно од Скелана надомак Дрине, изградили „М(алвесиатиум)муни(ципиум)Фл(авиум)“, то јест¸¸Флавијевски град Малвесиатиум“ назван тако по династији царева у чије вријеме је стекао муниципалитет.

 Нешто касније у Сасама на саставку Мајданског потока и Саске ријеке римљани су изградили и чувену „Домавију“. У прво вријеме Домавија је била сједиште царског заступника који је, у име централног фикса у Риму, надзирао рад ондашњих рудника сребра. Домавија је била сједиште функционара који је под својом управом имао све руднике који су се налазили на подручју римских провинција Далмација и Панонија.

 Пуни процват Домавија је доживјела у III вијеку за вријеме владавине цара Септимија Севера (222-235. г.) када је имала око 30.000 становника, те је била једно од највећих насеља у Европи. С обзиром да се из њене околине експлатисало огромно богатство у сребру, Домавија је прво почетком III вијека добила статус муниципиума, а нешто касније постала је колонија.

Судећи према римској географској карти из тог доба шири простор око Сребренице се називао Аргентарија – сребренишће, из чега је уствари и настало име данашњег  града Сребреница.

  • СРЕДЊЕ ПОДРИЊЕ У РИМСКО ДОБА
  • ЦЕСТЕ И НАСЕЉА
  •  РИМСКА ЦЕСТА
  • НЕУТВРЂЕНЕ РИМСКЕ ЦЕСТЕ

Најважнији тадашњи путни правци су: Домавија – Нароном, тада велика лука на Јадрану, код Метковића. Затим пут који је спајао Домавију са Сирмијумом (Сремском Митровицом) и трећи пут је ишао на југоисток, преко Капедунума (Ужица).

Доласком словенских племена почетком 6 вијека и распадом римског царства Домавија губи на значају, а долази и до рушења свих античких градова. На овај начин се завршила епоха напредног  античког  живота на овим просторима.

У периоду консолидације славенских племена и настанка босанскохерцеговачке државности о Сребреници и средњем Подрињу се мало зна. Оно што је поуздано јесте да је била подјељена између неколико средњевјековних жупа и то Осат, Бирач, Вратар и Треботић.

Међутим, како је Сребреница била познато као значајно рударско средиште убрзо је поново постала изузетно атрактивна, у прилог чему говори и долазак германских рудара Саса.

Писаних података о Сасима нема, али су многобројни топоним, хидроними и ороними у нашим крајевима који казују да су овдје живјели и радили Саси. Међу та имена спадају; Сасе, Саска ријека, Крижевица(првобитно кижевица), Шпат, Кудривода, Булуговина, Губер, и др.

У околини Сребренице Саси нису морали изнова проналазити руду само су оживјели старе римске јаме. Главни производ сребреничких рудника било је сребро. Оно се добивало из оловних руда, па су тако произвођене и велике количине олова.  Данас рурално насеље недалеко од Сребренице носи назив Сасе управо по германским рударима. Сребро се извозило у комадима званим пече (од талијанског пеззо-комад). Тежина ових комада није била устаљена, а као мјера служила је сребреничка фунта.

Како се живот у самој Сребреници и околини одвијао јако динамично, трговина и извоз сребра, ковање новца, те размјена робе била је интензивна. Међу тадашњим трговцима били су најдоминантнији дубровчани, који су основали и своју колонију на чијем челу је био Дубровачки конзул, те тако имали повлаштен положај.

Због свог стратешког значаја Сребреница је неколико пута била освајана од стране српских војвода и деспота, турских царева, те босанских краљева, што је имало за посљедицу  честе пљачке и паљње добара и др.  

У јесен 1439. године, Сребреницу су први пут освајају Османлије, одакле их је маја мјесеца 1444. године истјерао босански краљ Томаш.

Сребреница поново пада под Османску управу 1460.  и остаје све до 1878. године.

У међувремену, Сребреница припада  Зворничком Санџаку и добија статус кадилука, у чијем саставу су још били Зворник, Подриње и Мачва.

Са одласком Османлија 1878. године и доласком аустроугарске монархије, Сребреница се затекла као мала касаба, привредно маригинализирана.

Од 1878. г. Аустроугарска почиње да  обнавља рударство и оживљава експлоатацију минералних извора (“Црни Губер”) када је изграђено неколико  путних праваца и управних зграда које су добро очуване све до данас.

Први свјетски рат, Сребеници доноси нова разарања, због отежаних услова град је имао око 1000 становника и неколико мањих занатских радњи.

У периоду Краљевине Срба Хрвата Словенаца/Краљевине Југославије 1918.-1941. године Сребреница потпуно стагнира. Број становника драстично опада. Престају са радом рудници и извоз љековите воде.

У Другом свјетском рату, Сребреница је срушена до темеља. Почетком 1941. године, окупирале су је снаге 16-те њемачке дивизије. У току рата неколико пута је освајана, до коначног ослободјења 11. марта 1945. године.

Кроз процес послије ратног опоравка Сребреница је релативно добро напредовала, а свој врхунац је достигла деведесетих година када је била међу најразвијенијим општинама у БиХ захваљујучи својим природним ресурсима: шуме, љековите воде, руде олова, цинка, злата, сребра и боксита, камена и хидроенергетским потенцијалом ријеке Дрине.

Сребреница постаје индустријско мјесто. У насељу Поточари отварају се творнице за производњу акумулатора, прераду финалних оловних производа, поцинчавање и производња грађевинског материјала.

У насељу Зелени Јадар постојала је друга индустријска зона са творницама намјештаја, дрвне индустрије и производње камених блокова. У насељу Сасе оживљена је експлоатација руда олова и цинка, које у себи имају и значајну количину примјеса сребра и злата. У насељу Подравање експлоатисана је руда боксита. У насељу Скелани радила је творница амбалаже, а у градском насељу  Сребреница постојала је творница текстила и грађевинско предузеће.

Активирањем експлоатације врела Губера туризам је заузео значајно мјесто. Подигнута су три хотела: Домавија, Аргентарија и Ловац. У планинском масиву Сушице оспосебљено је ловиште, једно од најпознатијих у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ). Уз добро ријешену инфраструктуру са савременом телефонском централом, Домом здравља и Болницом у којима је радило 44 љекара, транспортним предузећем за међународни и унутрашњи саобраћај, добро ријешеном елекрификацијом и водоснадбјевањем Сребреница је поново заузела завидно мјесто.

Према попису из 1991. године Сребреница је имала 37211 становника, од чега 27164 или 72,8% Бошњака, 9 303 или 23,8% Срба и 744 припадника осталих народа. Сребреница готово да и није имала незапосленог становништва. Такође, Сребреница није имала ни стамбених проблема, јер је имала 9 136 станова, а 8 720 домаћинстава.

Сребреница је због значаја своје историје и привреде заузимало посебно место у СФРЈ и СР Босни и Херцеговини, главни градови СФРЈ Београд и СР Босне и Херцеговине Сарајаво су у централним дијеловима града имали улице са називом Сребреничка улица.

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА